Opravdani razlozi za istupanje člana iz DOO-a i pravo na naknadu

Zakonska pravila o istupanju člana iz društva najčešće nisu ono o čemu osnivači društva s ograničenom odgovornošću razmišljaju na početku poslovne saradnje. U trenutku osnivanja društva, odnosi između članova po pravilu se zasnivaju na poverenju, zajedničkoj poslovnoj ideji i očekivanju da će se interesi društva i interesi njegovih članova razvijati u istom pravcu. Međutim, kako to često biva u privrednim odnosima, međuljudski odnosi, poslovni interesi, lične ambicije, finansijska očekivanja i strateške vizije članova društva vremenom mogu postati bitno drugačiji. Kada takve promene prerastu u ozbiljan sukob među članovima, prirodno se otvara pitanje izlaska iz DOO-a, odnosno pitanje na koji način član može prestati da bude deo društva i pod kojim uslovima takav izlazak može biti sproveden.

Prestanak svojstva člana društva s ograničenom odgovornošću može nastupiti na više načina: smrću člana, ako je član fizičko lice, odnosno brisanjem iz odgovarajućeg registra, ako je član pravno lice, istupanjem iz društva, isključenjem iz društva, prenosom celokupnog udela, kao i povlačenjem i poništenjem udela. Iako svaki od navedenih osnova ima svoja pravila, uslove i praktične posledice, u ovom stručnom članku posebno ćemo se baviti istupanjem člana društva iz opravdanog razloga, jer ovaj institut postaje naročito značajan upravo u konfliktnim situacijama među članovima društva, kada nastavak članstva za jednog od članova može postati pravno, ekonomski ili faktički neodrživ. Pored istupanja iz opravdanog razloga uz pravo na naknadu za udeo, član može istupiti iz društva i bez potraživanja naknade za svoj udeo, u skladu sa uslovima i postupkom utvrđenim zakonom i osnivačkim aktom, ali ovaj jednostavniji oblik prestanka članstva nije predmet analize u ovom članku.

Ovom temom bavimo se iz razloga što u našoj praksi sve češće uočavamo da se institut istupanja člana društva iz opravdanog razloga koristi, između ostalog, kao sredstvo pritiska u situacijama u kojima među članovima društva postoje ozbiljne nesuglasice. Neretko se ovim institutom preti ili se postupak pokreće bez dovoljno čvrstog pravnog osnova, radi ostvarivanja određenog ekonomskog ili pregovaračkog cilja. Takođe, kao advokatska kancelarija često se susrećemo sa scenarijem u kojem domaći član DOO-a preti primenom ovog mehanizma drugom članu koji je strano pravno ili fizičko lice. Budući da smo se sa ovim pitanjem susretali u većem broju predmeta, cilj ovog članka je da otkloni najčešće nedoumice i zablude u vezi sa istupanjem člana društva iz opravdanog razloga i da ukaže na njegovu stvarnu pravnu funkciju.

U praksi se često dešava da privredno društvo godinama posluje na određeni način uz saglasnost svih članova, da se članovi sastaju neformalno, da odluke donose zajedničkim dogovorom i da ih neposredno sprovode, ali da sazivanje sednica, glasanje, sadržina donetih odluka i zapisnici ne budu uredno dokumentovani u skladu sa zakonskim pravilima o radu skupštine društva. Takav način funkcionisanja obično ne stvara vidljive probleme dok među članovima postoji poverenje i saglasnost u pogledu poslovanja društva. Međutim, kada se odnosi naknadno poremete, nije neuobičajeno da član koji je ranije učestvovao u neformalnom dogovaranju počne da ističe da nije bio uredno pozivan na sednice, obaveštavan o ključnim odlukama ili uključen u njihovo donošenje. U odsustvu uredne pisane dokumentacije, društvo i ostali članovi mogu se naći u znatno otežanom položaju prilikom dokazivanja načina na koji su odluke zaista donošene i stepena učešća svakog člana. Upravo iz tog razloga klijentima uvek savetujemo dosledno održavanje korporativne higijene - uredno sazivanje sednica, blagovremeno dostavljanje materijala, sačinjavanje zapisnika, formalno donošenje i čuvanje odluka, kao i evidentiranje saglasnosti članova - čak i kada su njihovi međusobni odnosi dobri i kada postoji potpuni konsenzus o poslovanju društva.

Zakon o privrednim društvima polazi od toga da član društva može zahtevati istupanje iz DOO-a samo ako za to postoji opravdan razlog. Zakon izričito utvrđuje tri grupe opravdanih razloga za istupanje člana iz društva: (I) slučaj u kojem društvo ili jedan ili više ostalih članova svojim činjenjem ili propuštanjem prouzrokuju članu štetu, odnosno kada je, prema redovnom toku stvari, očigledno da će takva šteta nastupiti; (II) slučaj u kojem je član u značajnoj meri onemogućen da ostvaruje svoja prava u društvu; i (III) slučaj u kojem mu društvo nameće nesrazmerne obaveze. Međutim, time nisu iscrpljeni svi mogući opravdani razlozi za istupanje, budući da se osnivačkim aktom mogu predvideti i drugi opravdani razlozi, kao i bliže urediti postupak istupanja i način određivanja naknade članu društva koji istupa. Naše dosadašnje iskustvo pokazuje da veoma mali broj privrednih društava u Srbiji ovo pitanje detaljnije uređuje osnivačkim aktom, usled čega se u praksi najčešće neposredno primenjuju zakonska pravila. Međutim, čak i za one koji bi ovo pitanje da urede detaljnije, autonomija članova društva u uređivanju ovog pitanja nije neograničena. Osnivačkim aktom se ne može unapred isključiti pravo člana da zahteva istupanje iz društva iz opravdanog razloga, niti se član tog prava može unapred odreći. Reč je, dakle, o pravu koje je zaštićeno prinudnom zakonskom normom i koje se ne može unapred derogirati osnivačkim aktom, ugovorom članova ili drugom izjavom volje člana društva.

U sudskoj praksi sudova Republike Srbije kao i u pravnoj teoriji se ukazuje da opravdani razlozi za istupanje moraju biti takvog intenziteta da nastavak članstva za konkretnog člana više nije razumno održiv. Zakonom utvrđeni razlozi nisu kumulativni, pa je za osnovanost zahteva dovoljno da postoji makar jedan od njih. Kod prouzrokovanja štete, opravdani razlog postoji ne samo kada je šteta već nastupila, već i kada je, prema redovnom toku stvari, očigledno da će nastupiti, pod uslovom da između radnje ili propuštanja društva, odnosno jednog ili više ostalih članova, i štete ili opasnosti od njenog nastupanja postoji uzročna veza. Onemogućavanje ostvarivanja članskih prava ne mora biti potpuno, ali mora biti značajno i može se ogledati kako u povredi imovinskih, tako i upravljačkih i drugih prava člana, na primer u neravnopravnom postupanju prema članovima, neopravdanom nesazivanju skupštine, uskraćivanju prava glasa ili otežavanju ostvarivanja prava na informisanje i pristup aktima i dokumentima društva.

Pri tome, nije svako uskraćivanje pojedinačne informacije ili nedostavljanje određenog dokumenta dovoljno da bi se smatralo da je član u značajnoj meri onemogućen da ostvaruje svoja prava u društvu. Za postojanje opravdanog razloga potrebno je da uskraćivanje bude dovoljno ozbiljno, trajno ili sistematsko, da se odnosi na dokumentaciju i informacije koje su stvarno relevantne za ostvarivanje članskih prava i da člana faktički dovodi u položaj u kojem ta prava ne može delotvorno koristiti. Nasuprot tome, odbijanje neodređenog, preširoko postavljenog ili neselektivnog zahteva za dostavljanje celokupne operativne, finansijske, bankarske ili poslovne dokumentacije društva ne mora predstavljati povredu članskog prava, naročito kada je članu omogućen uvid u konkretne akte od značaja za ostvarivanje njegovih prava, kada zahtev nije dovoljno individualizovan ili kada postoje zakonski opravdani razlozi za zaštitu poslovne tajne, poslovno osetljivih podataka ili interesa društva.

U tom smislu, Vrhovni sud je prilikom ocene okolnosti konkretnog slučaja uzeo u obzir i činjenicu da član prethodno nije koristio pravna sredstva koja mu zakon stavlja na raspolaganje radi ostvarivanja prava na uvid i zaštite svojih članskih prava. Nekorišćenje drugih raspoloživih pravnih sredstava radi ostvarivanja prava na informisanje nije samo po sebi prepreka za istupanje, ali može predstavljati značajnu okolnost prilikom ocene da li je član zaista i u kojoj meri bio onemogućen da ostvaruje svoja članska prava.

Nametanje nesrazmernih obaveza postoji kada se članu, bez odgovarajućeg opravdanja u njegovom položaju, visini udela ili ranije preuzetim obavezama, nameće teret koji ga stavlja u bitno nepovoljniji položaj u odnosu na društvo ili ostale članove. Opravdanost razloga za istupanje zato se ne može ceniti apstraktno, već isključivo na osnovu svih okolnosti konkretnog slučaja, uključujući prirodu i intenzitet povrede, njeno trajanje, posledice koje proizvodi, ponašanje samog člana, kao i mogućnost da se njegov položaj zaštiti drugim pravnim sredstvima.

Kada je reč o sudskoj praksi sudova Republike Srbije, posebno je značajna presuda Vrhovnog suda Prev 1266/2023 od 10. aprila 2025. godine, kojom je potvrđeno da istupanje člana iz društva uz naknadu vrednosti udela nije pravni mehanizam koji član može koristiti samo zato što više ne želi da ostane u društvu, zato što su odnosi među članovima poremećeni ili zato što je izgubio poslovni interes za dalje članstvo. Sud je naglasio da pojam opravdanih razloga predstavlja pravni standard čija se sadržina utvrđuje u vezi sa zakonom propisanim situacijama - prouzrokovanjem štete ili očiglednom opasnošću od njenog nastupanja, značajnim onemogućavanjem člana da ostvaruje svoja prava u društvu ili nametanjem nesrazmernih obaveza - kao i u vezi sa dodatnim razlozima koji su eventualno predviđeni osnivačkim aktom. Prema stavu Vrhovnog suda, pravo na istupanje uz naknadu postoji samo kada su činjenice konkretnog slučaja u neposrednoj vezi sa nekom od tih pravno priznatih situacija, pri čemu je teret dokazivanja njihovog postojanja na članu koji zahteva istupanje. U predmetnom sporu tužilac je tvrdio da je isključen iz poslovanja društva, da nije učestvovao u radu skupštine, da mu nije omogućen uvid u poslovnu dokumentaciju i da mu nije isplaćivana dobit. Međutim, u postupku je utvrđeno da je bio u svakodnevnom kontaktu sa drugim članom, da je prisustvovao sednicama skupštine, davao saglasnost na finansijske izveštaje i odluke o zaduživanju, kao i da mu je dobit raspodeljena u skladu sa njegovim udelom i ograničenjima koja je društvo preuzelo prema banci. Zbog toga Sud nije prihvatio da su mu članska prava bila uskraćena, da mu je prouzrokovana konkretna šteta ili da su mu nametnute nesrazmerne obaveze. Sud je dodatno ukazao da se postojanje opravdanog razloga ne može zasnivati samo na tvrdnji da su odnosi među članovima narušeni ili da je članstvo izgubilo svrhu, naročito kada takve tvrdnje nisu potkrepljene konkretnim činjenicama i dokazima koji pokazuju povredu zakonom zaštićenog položaja člana.

Ova presuda jasno razdvaja dva pravno različita pitanja: pravo člana da slobodno raspolaže svojim udelom i pravo da od društva zahteva prestanak članstva uz isplatu naknade za taj udeo. Član koji više ne želi da učestvuje u društvu, kome se ne dopada način poslovanja ili koji smatra da su odnosi sa drugim članovima trajno narušeni nije samim tim ovlašćen da teret svog izlaska prebaci na društvo i zahteva da mu društvo isplati tržišnu vrednost udela. Za takav zahtev mora dokazati postojanje opravdanog razloga u smislu člana 188. Zakona o privrednim društvima, uz prethodno sprovođenje postupka pred skupštinom i poštovanje prekluzivnih rokova za podnošenje tužbe iz člana 192. stav 5. Zakona o privrednim društvima. Vrhovni sud je u tom smislu izričito naveo da, čak i kada uslovi za istupanje uz naknadu nisu ispunjeni, član koji nema interes da zadrži svojstvo člana može raspolagati svojim udelom u skladu sa zakonom i osnivačkim aktom, uključujući njegov prenos drugom članu ili trećem licu, uz poštovanje prava preče kupovine, eventualne potrebne saglasnosti društva i drugih dopuštenih ograničenja prenosa. Član, međutim, ne može zahtevati da društvo preuzme njegov udeo i isplati mu naknadu samo zato što je izgubio interes za dalje članstvo. Upravo u tome se ogleda ključna funkcija instituta istupanja iz opravdanog razloga: on predstavlja izuzetno sredstvo zaštite člana čiji je pravni ili ekonomski položaj u društvu ozbiljno ugrožen, a ne redovan način izlaska iz vlasničke strukture društva po slobodnoj volji člana.

Postupak istupanja iz društva iz opravdanog razloga započinje dostavljanjem pisanog zahteva društvu, o kojem odlučuje skupština. Zahtev treba da bude dovoljno određen i obrazložen, te da naročito sadrži konkretne razloge istupanja, iznos koji član zahteva na ime naknade za svoj udeo i rok u kojem zahteva isplatu te naknade, osim ako je rok već određen osnivačkim aktom. Nije, dakle, dovoljno da član samo izjavi da želi da napusti društvo, već mora da identifikuje činjenice i okolnosti koje, prema njegovom stanovištu, predstavljaju opravdan razlog za istupanje, kao i da precizira svoj imovinski zahtev prema društvu. Pri tome treba jasno razlikovati formalnu urednost zahteva od njegove materijalne osnovanosti. Činjenica da zahtev sadrži razloge istupanja, traženi iznos naknade i rok za isplatu znači samo da su ispunjeni njegovi zakonom propisani elementi, ali ne dokazuje da navedene činjenice zaista predstavljaju opravdan razlog, da su činjenični navodi tačni, niti da je tražena naknada pravilno određena. Skupština zato, radi donošenja savesne i obrazložene odluke, treba da oceni pravnu relevantnost navedenih razloga, dokaze kojima su oni potkrepljeni i pravne i ekonomske posledice eventualnog usvajanja zahteva.

Skupština je dužna da o zahtevu odluči i da o donetoj odluci obavesti člana u roku od 60 dana od dana prijema zahteva, pri čemu zahtev može samo usvojiti ili odbiti u celini, bez mogućnosti njegovog delimičnog usvajanja ili jednostrane izmene traženog iznosa ili roka isplate. Skupština u svojoj odluci ne može jednostrano menjati pojedine elemente podnetog zahteva, budući da zahtev može samo usvojiti ili odbiti u celini. To, međutim, ne sprečava društvo i člana da nakon podnošenja zahteva, a pre donošenja odluke skupštine, pregovaraju o visini naknade, roku i načinu njene isplate, sredstvima obezbeđenja i drugim pitanjima povezanim sa prestankom članstva. Ako se saglasnost postigne, član može izmeniti ili povući prvobitni zahtev, podneti novi zahtev sa usaglašenom sadržinom ili sa društvom zaključiti odgovarajući sporazum, u granicama prinudnih propisa.

Mogućnost sporazumnog rešavanja ne prestaje ni ako skupština zahtev odbije ili o njemu ne odluči u zakonskom roku, pa član pokrene parnični postupak. Društvo i član mogu pregovarati i nakon podnošenja tužbe i spor okončati zaključenjem sudskog ili vansudskog poravnanja, odnosno povlačenjem tužbe. Tužilac može povući tužbu bez pristanka tuženog pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, dok je nakon tog trenutka za povlačenje potreban pristanak tuženog; ako se tuženi u roku od osam dana od obaveštenja o povlačenju ne izjasni, smatra se da je pristao na povlačenje.

Imajući u vidu složenost ovih sporova, potrebu izvođenja obimnih dokaza i čestu potrebu za finansijsko-ekonomskim veštačenjem radi utvrđivanja vrednosti udela, postupci povodom istupanja člana iz društva u praksi mogu trajati više godina. Zbog toga naknadno postizanje sporazuma, uključujući i sporazum postignut nakon podnošenja tužbe, predstavlja čest i praktično značajan način okončanja spora. Pokretanje sudskog postupka, dakle, ne isključuje mogućnost daljih pregovora, ali povlačenje tužbe u kasnijoj fazi postupka ne zavisi isključivo od volje tužioca, već i tuženi mora da se saglasi sa takvim povlačenjem. Blagovremeno postupanje ne podrazumeva samo da skupština u roku od 60 dana donese odluku, već i da član u istom roku bude obavešten o njenoj sadržini, zbog čega je u praksi važno obezbediti pouzdan dokaz o datumu i načinu dostavljanja odluke. Odluka se donosi običnom većinom glasova svih članova društva, osim ako je osnivačkim aktom predviđena veća većina. Član o čijem se istupanju odlučuje nema pravo glasa, a njegovi glasovi se ne uzimaju u obzir ni prilikom utvrđivanja kvoruma za odlučivanje o tom pitanju.

Ukoliko skupština zahtev usvoji, udeo člana koji istupa postaje sopstveni udeo društva po samom zakonu, srazmerno uplaćenom, odnosno unetom ulogu, dok se za iznos neuplaćenog ili neunetog uloga vrši smanjenje osnovnog kapitala uz primenu pravila o zaštiti poverilaca (član 189. stav 6. u vezi sa članom 147a Zakona o privrednim društvima). Istupanje člana i sticanje sopstvenog udela registruju se kod Agencije za privredne registre, u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija. Pisani zahtev društvu predstavlja obaveznu prethodnu fazu postupka, pa član ne može neposredno podneti tužbu sudu pre nego što društvu omogući da se o njegovom zahtevu izjasni. Tek odbijanje zahteva ili propuštanje skupštine da o njemu odluči u zakonskom roku otvara mogućnost sudskog istupanja. Sadržina zahteva ima i poseban procesni značaj, jer razlozi navedeni u njemu u bitnoj meri opredeljuju činjenični okvir eventualnog kasnijeg spora, zbog čega zahtev treba sastaviti precizno, potpuno i uz navođenje raspoloživih dokaza o postojanju opravdanog razloga za istupanje.

Član koji zahteva istupanje iz društva iz opravdanog razloga može istovremeno zahtevati da društvo obezbedi isplatu naknade za njegov udeo ustanovljavanjem založnog prava na sopstvenom udelu koji će društvo steći prihvatanjem zahteva za istupanje. Takav zahtev ne može ostati na nivou načelnog traženja obezbeđenja, već je član dužan da uz zahtev za istupanje dostavi i nacrt ugovora o zalozi čije zaključenje predlaže. Kada je zaloga zatražena na ovaj način, skupština ne može prihvatiti zahtev za istupanje, a istovremeno odbiti predloženo obezbeđenje, već zahtev može usvojiti samo ako istovremeno odobri zaključenje predloženog ugovora o zalozi u korist člana koji istupa ili, uz njegovu saglasnost, pruži drugo odgovarajuće sredstvo obezbeđenja. Svrha ove odredbe je da član koji istupa ne izgubi svoj članski položaj, a da zauzvrat ostane samo sa neobezbeđenim novčanim potraživanjem prema društvu, naročito u situacijama u kojima je naknada visoka, rok isplate duži ili postoje okolnosti koje dovode u pitanje buduću sposobnost društva da obavezu uredno ispuni. Založno pravo se ustanovljava i registruje u skladu sa propisima kojima je uređena zaloga na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar.

Isplata naknade članu koji je istupio iz društva podleže posebnim ograničenjima radi zaštite osnovnog kapitala društva i interesa njegovih poverilaca. Društvo naknadu može isplaćivati isključivo iz sredstava rezervi koje se mogu koristiti za tu namenu ili iz sredstava ostvarenih prodajom sopstvenog udela koji je društvo steklo istupanjem tog člana. To znači da prihvatanje zahteva za istupanje i utvrđivanje iznosa naknade ne podrazumevaju da član koji je istupio može zahtevati isplatu iz bilo koje imovine društva, već se namirenje mora izvršiti iz zakonom određenih izvora. Do potpune isplate naknade društvu je zabranjeno da deli dobit preostalim članovima, pri čemu je dužno da celokupnu ostvarenu dobit raspoređuje u rezerve namenjene isplati naknade i da sva sredstva iz kojih je isplata zakonom dozvoljena koristi isključivo za namirenje člana koji je istupio. Ovakvo rešenje uspostavlja ravnotežu između prava člana na naknadu za udeo i potrebe da istupanje jednog člana ne ugrozi likvidnost, solventnost i poverioce društva. Praktična posledica je da član može prestati da ima članski status pre nego što mu naknada bude u celosti isplaćena, nakon čega prema društvu ima položaj poverioca, dok mogućnost i dinamika naplate zavise od postojanja raspoloživih rezervi, budućeg ostvarivanja dobiti ili prodaje sopstvenog udela društva. Istovremeno, zabrana raspodele dobiti sprečava da preostali članovi izvlačenjem dobiti umanje imovinsku osnovu iz koje bi član koji je istupio trebalo da bude namiren.

Ako skupština društva odbije zahtev člana za istupanje ili o njemu uopšte ne odluči u roku od 60 dana od prijema, član može pokrenuti parnični postupak protiv društva i zahtevati da sud utvrdi prestanak njegovog svojstva člana, kao i da obaveže društvo na isplatu naknade za njegov udeo. Sudski postupak, dakle, nije prvi korak, već pravno sredstvo koje članu stoji na raspolaganju tek nakon što društvu prethodno omogući da se o njegovom zahtevu izjasni. U toj parnici nije dovoljno dokazati samo da član više ne želi da ostane u društvu, već je potrebno dokazati postojanje konkretnog opravdanog razloga za istupanje, odnosno da mu je postupanjem društva ili drugih članova prouzrokovana šteta ili da je očigledno da će takva šteta nastupiti, da je u značajnoj meri onemogućen u ostvarivanju svojih članskih prava ili da su mu nametnute nesrazmerne obaveze, odnosno da postoji drugi opravdani razlog predviđen osnivačkim aktom. Ukoliko sud utvrdi da opravdani razlog postoji, sud jednom presudom uređuje sve ključne posledice istupanja: određuje prestanak svojstva člana, utvrđuje da njegov udeo postaje sopstveni udeo društva, određuje iznos naknade koju društvo mora da isplati, rok u kojem se isplata mora izvršiti, a na zahtev tužioca može ustanoviti i založno pravo na sopstvenom udelu društva ukoliko proceni da je takvo obezbeđenje nužno i opravdano radi naplate dosuđene naknade. Visina naknade se, po pravilu, određuje prema tržišnoj vrednosti udela na dan podnošenja tužbe, ali ne može biti niža od dela neto imovine društva koji srazmerno odgovara učešću tog člana u osnovnom kapitalu, osim ako je osnivačkim aktom predviđen drugačiji način obračuna. To praktično znači da se vrednost udela ne izjednačava sa nominalnom vrednošću upisanog osnovnog kapitala, već se mora uzeti u obzir stvarna ekonomska vrednost društva i konkretnog udela, što redovno zahteva finansijsko-ekonomsko veštačenje. Prilikom određivanja roka za isplatu sud mora voditi računa i o interesu člana koji istupa i o sposobnosti društva da nastavi redovno poslovanje, pa ocenjuje njegovu finansijsku situaciju i očekivane prihode iz redovnog poslovanja; rok, po pravilu, ne može biti duži od dve godine od pravnosnažnosti presude, dok se osnivačkim aktom može predvideti duži rok, ali najviše do pet godina. Posebno je važno da pravo na sudsko istupanje nije vremenski neograničeno: tužba se mora podneti u roku od šest meseci od dana kada je član saznao za opravdani razlog, a u svakom slučaju najkasnije u roku od tri godine od njegovog nastanka, pri čemu propuštanje bilo kog od ovih prekluzivnih rokova dovodi do gubitka prava da se po tom osnovu zahteva sudsko istupanje.

Na isplatu naknade koju je sud dosudio članu koji istupa primenjuju se ista ograničenja kao i kod naknade koju društvo prihvati u vansudskom postupku: društvo je može isplaćivati samo iz raspoloživih rezervi namenjenih za tu svrhu ili iz sredstava ostvarenih prodajom sopstvenog udela stečenog istupanjem člana, dok do potpune isplate ne može deliti dobit preostalim članovima. Pored same naknade za udeo, član koji je istupio zadržava pravo da u posebnoj parnici zahteva i naknadu štete koju je pretrpeo činjenjem ili nečinjenjem društva, što znači da isplata vrednosti udela ne isključuje mogućnost naknade drugih štetnih posledica koje su mu prouzrokovane. Posebno značajna posledica nastupa ako društvo ne isplati dosuđenu naknadu u roku određenom pravnosnažnom presudom: bivši član može prinudno izvršenje protiv društva sprovesti samo prodajom sopstvenog udela koji je društvo steklo njegovim istupanjem, ali za isplatu iste obaveze solidarno odgovaraju i ostali članovi društva svojom ličnom imovinom, srazmerno svojim udelima u osnovnom kapitalu društva. To predstavlja izrazito snažan mehanizam zaštite člana koji je istupio, jer neblagovremena isplata naknade može dovesti do direktne imovinske odgovornosti preostalih članova, uprkos opštem pravilu da članovi DOO-a ne odgovaraju za obaveze društva.

Istupanje člana iz društva iz opravdanog razloga nije pravo koje član može koristiti proizvoljno, u trenutku kada mu članstvo više ne odgovara ili kada proceni da bi mu izlazak iz društva uz isplatu vrednosti udela bio ekonomski povoljniji od prodaje udela na tržištu. Samo nezadovoljstvo poslovanjem društva, narušeni lični odnosi sa drugim članovima, gubitak međusobnog poverenja, neslaganje u pogledu poslovne strategije ili prestanak ličnog interesa za dalje članstvo ne predstavljaju sami po sebi opravdan razlog za istupanje. Da bi zahtev bio osnovan, mora postojati konkretna, pravno relevantna i dokaziva povreda položaja člana - prouzrokovana šteta ili očigledna opasnost od njenog nastupanja, značajno onemogućavanje ostvarivanja članskih prava, nametanje nesrazmernih obaveza ili drugi opravdani razlog predviđen osnivačkim aktom. Drugim rečima, nije dovoljno da član tvrdi da su odnosi u društvu loši ili da saradnja više nema smisla; potrebno je da pokaže koje su konkretne radnje ili propuštanja društva ili drugih članova dovele do povrede njegovih prava ili ugrožavanja njegovog imovinskog položaja, kakve su posledice takvog postupanja i zbog čega nastavak članstva za njega više nije razumno održiv.

Upravo zbog ozbiljnosti posledica koje proizvodi, ovaj institut treba primenjivati u granicama njegove zakonom određene zaštitne funkcije, odnosno samo kada postoje konkretni i dokazivi opravdani razlozi koji položaj člana u društvu čine ozbiljno ugroženim. Usvajanjem zahteva za istupanje društvo stiče sopstveni udeo, preuzima obavezu isplate naknade, trpi ograničenja u pogledu raspodele dobiti, a u slučaju neizvršenja sudske odluke može nastupiti i solidarna odgovornost ostalih članova njihovom ličnom imovinom. Zbog toga istupanje iz opravdanog razloga ne sme postati sredstvo pritiska u pregovorima, način da se društvu nametne obaveza otkupa udela ili mehanizam kojim član pokušava da izdejstvuje povoljniju cenu za svoj izlazak. Član koji jednostavno više ne želi da ostane u društvu ima pravo da raspolaže svojim udelom i da ga, uz poštovanje zakonskih i osnivačkim aktom predviđenih ograničenja, prenese drugom članu ili trećem licu, ali nema pravo da od društva zahteva isplatu naknade bez postojanja stvarnog opravdanog razloga. Ovakvo razgraničenje jasno je potvrđeno i u praksi sudova Republike Srbije, koji su zauzeli stav da gubitak interesa za članstvo i poremećeni odnosi među članovima, bez konkretne i dokazane povrede zakonom zaštićenog položaja člana, nisu dovoljni za sudsko istupanje uz naknadu.

Sa praktičnog stanovišta, svaki zahtev za istupanje mora biti pripremljen sa posebnom pažnjom. Pre njegovog podnošenja potrebno je analizirati osnivački akt, odluke organa društva, poslovnu i finansijsku dokumentaciju, komunikaciju između članova, način ostvarivanja prava glasa, prava na informisanje, prava na dobit i druge činjenice koje mogu potvrditi ili osporiti postojanje opravdanog razloga. Jednako je važno pravilno odrediti iznos naknade, rok isplate, eventualno sredstvo obezbeđenja i voditi računa o kratkim prekluzivnim rokovima za pokretanje sudskog postupka. U praksi, ishod ovih sporova najčešće ne zavisi od opštih tvrdnji o lošim odnosima, već od kvaliteta dokumentacije, preciznosti pravne argumentacije i sposobnosti da se dokaže konkretna povreda prava člana. Zato istupanje iz opravdanog razloga treba posmatrati kao krajnje sredstvo zaštite člana društva čiji je položaj ozbiljno ugrožen, a ne kao redovan ili jednostavan način izlaska iz društva.