Prevara u obavljanju privredne delatnosti

Nastavljajući naš serijal stručnih članaka o krivičnim delima protiv privrede, u ovom tekstu se bavimo krivičnim delom prevare u obavljanju privredne delatnosti, koje u praksi veoma često susrećemo. U skladu sa pristupom koji smo zauzeli u prethodnom članku, i ovde ćemo akcenat staviti prvenstveno na praktične aspekte, relevantnu sudsku praksu i ključna pitanja sa kojima se suočavamo u svakodnevnom radu, uz izbegavanje suvišnih teoretskih razmatranja kako bi sadržaj bio što dostupniji i razumljiviji širokom krugu čitalaca iz sveta privrede.

Prevara u obavljanju privredne delatnosti je propisana članom 223. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Zakon predviđa sledeće: “Ko u obavljanju privredne delatnosti, u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da nešto učini ili ne učini na štetu imovine subjekta privrednog poslovanja za koje ili u kojem radi ili drugog pravnog lica, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.”

Slično kao i kod prethodnog krivičnog dela koje smo obrađivali (Pronevera u obavljanju privredne delatnosti), i kod ovog krivičnog dela postoje dva zakonom predviđena teža oblika. Teži oblik postoji ako je izvršenjem ovog dela pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi četristopedeset hiljada dinara, u kom slučaju će se učinilac kazniti zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom. Dok je u slučaju postojanja najtežeg oblika ovog krivičnog dela (kada je pribavljenja protivpravna imovinska korist u iznosu većem od 1,5 miliona RSD) predviđena krivična sankcija u vidu zatvora u trajanju od dve do deset godina i novčana kazna.

Zaštitni objekt krivičnog dela prevare u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. KZ jeste, pre svega, imovina u celini – a ne samo pojedini njeni oblici – subjekata koji učestvuju u privrednom prometu, s tim što se istovremeno štiti i pravna sigurnost u toj sferi. Zakonodavac ovde ne štiti imovinu privatnog lica kao kod obične prevare, već imovinu subjekta koji obavlja privrednu delatnost, odnosno pravnog lica koje učestvuje u tržištu u cilju sticanja dobiti ili ekonomskog interesa (u smislu člana 112 stav 21a KZ). Specifičnost ovog dela ogleda se u tome što je krivičnopravna zaštita usmerena upravo na odnose koji proističu iz privrednog poslovanja, gde zloupotreba poverenja može imati dalekosežne posledice ne samo za pojedinačna pravna lica već i za funkcionisanje tržišta kao sistema.

Za razliku od opšteg krivičnog dela prevare iz člana 208. Krivičnog zakonika, koje se može javiti u različitim životnim situacijama, prevara u obavljanju privredne delatnosti je suštinski vezana za profesionalnu sferu, gde učinilac koristi poslovne mehanizme i forme privrednog pravnog subjektiviteta za ostvarenje protivpravne imovinske koristi. Upravo zato je zakonodavac, suočen sa teškoćama u primeni obične prevare na privredne odnose, predvideo posebnu normu – član 223. KZ – koja cilja na kompleksnije, često sofisticirane oblike obmane, koji se ne bi lako uklopili u okvir opšteg oblika prevare. Cilj je da se zaštiti zakonitost i poverenje u privredne odnose, odnosno da se onemogući narušavanje tržišnih pravila ponašanja kroz lažno predstavljanje činjenica, prikrivanje rizika, ili pasivno održavanje zablude kod poslovnih partnera.

Zato ovaj član pruža viši stepen zaštite tržišnim akterima, jasno razlikujući granicu između prihvatljivog poslovnog rizika i krivičnopravno relevantne obmane. Time se očuvava integritet privrednih odnosa, a pravnim licima se omogućava da svoje poslovne odluke temelje na verodostojnim informacijama i istinitim prikazima volje, bez bojazni da će biti izloženi perfidnim mehanizmima obmane maskiranim privrednim formama. Krivična norma time ne samo da štiti konkretne interese oštećenih lica, već i podupire poverenje u tržište kao celinu.

Iako su prevara iz člana 208. Krivičnog zakonika (tzv. “obična prevara”) i prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. KZ po svojoj suštini srodna dela, razlika među njima ogleda se upravo u zaštitnom objektu. Kod „obične“ prevare (čl. 208), zaštitni objekt jeste imovina pojedinca, odnosno zaštita od obmanjivanja u svakodnevnim, često vanprivrednim odnosima. Nasuprot tome, kod prevare u privredi (čl. 223), zaštitni objekt se proširuje i obuhvata ne samo imovinu učesnika u pravnom prometu, već i pravnu sigurnost i stabilnost u sferi privrednog poslovanja. Poseban značaj se daje očuvanju poverenja u tačnost iskaza volje i ispravnost radnji u privrednom prometu, te je samim tim privredna prevara strože sankcionisana i normativno preciznije uređena s obzirom na njenu potencijalnu štetu za širu ekonomsku zajednicu.

Radnja izvršenja kod prevare u obavljanju privredne delatnosti podrazumeva dovođenje ili održavanje u zabludi putem lažnog prikazivanja ili prikrivanja činjenica, a sve u cilju da se drugo lice navede da nešto učini ili ne učini na štetu imovine pravnog lica. Bitna specifičnost ovog krivičnog dela u odnosu na običnu prevaru jeste da se šteta ne mora odnositi na imovinu neposredno prevarenog, već na imovinu subjekta privrednog poslovanja u kojem ili za koji učinilac radi, ili na imovinu trećeg pravnog lica.

Dakle, radnja izvršenja se ne meri isključivo kroz klasičan binarni odnos oštećenog i prevaranta, već i kroz širi kontekst odgovornosti u poslovnom prometu. Tako bi ovo delo na primer postojalo kada zaposleni u privrednom društvu namerno prikriva podatke o insolventnosti kupca, i time navodi rukovodstvo svog poslodavca da zaključi štetan ugovor.

Zabluda, kao posledica radnje izvršenja, može biti izazvana i aktivnim postupanjem i propuštanjem, odnosno pasivnim održavanjem već postojeće pogrešne predstave. Ključno je da postoji saznanje učinioca o postojanju zablude kod drugog, i volja da se ona ne otkloni. U tom smislu, radnja održavanja u zabludi ne zahteva nužno aktivno ponašanje – dovoljno je da lice koje zna za pogrešnu predstavu, i ima dužnost da istu otkloni (npr. ugovorni garant), to ne učini. Tako npr. lice koje u toku pregovora o prodaji opreme ne obavesti kupca da ugovorena garancija uopšte nije podržana od strane proizvođača, već prećuti činjenicu koju druga strana opravdano podrazumeva, može odgovarati za održavanje u zabludi. Važno je naglasiti da je sudska praksa prihvatila da je za postojanje dela dovoljno da je zabluda bila realna i relevantna, bez obzira na to što je oštećeni mogao biti i nepažljiv.

Dalje, radnja izvršenja može biti povezana sa prihvatanjem poslovnog rizika, ali to ne isključuje krivičnu odgovornost ako je već u trenutku zaključenja pravnog posla učinilac znao da obaveze neće izvršiti. U takvom slučaju, nije reč o pukom neispunjenju ugovora, već o početnoj obmanjujućoj nameri – kada neko koristi formu privrednog poslovanja da bi, uz svesno lažno prikazivanje stvarnog stanja, doveo drugu stranu u zabludu. Na primer, ako firma zaključi ugovor o izvođenju radova, a učinilac zna da preduzeće nema ni resurse, ni nameru da izvrši ugovor, već ugovor koristi isključivo da bi naplatio avans – postoji osnov za krivičnu odgovornost. Posebno kod većih šteta (stav 2 i 3 člana 223), ovakvi slučajevi često prelaze prag uobičajenog poslovnog rizika i predstavljaju grubo kršenje poverenja u privrednom prometu.

Posledica osnovnog oblika krivičnog dela prevare u obavljanju privredne delatnosti sastoji se u nastupanju imovinske štete na strani pravnog lica. Nije dovoljno da postoji samo pokušaj obmane, već je neophodno da neko lice, dovedeno ili održavano u zabludi, učini ili ne učini nešto, čime se prouzrokuje šteta po imovinu subjekta privrednog poslovanja. Dakle, šteta mora zaista nastupiti — nije dovoljan njen pokušaj niti puko ugrožavanje. U praksi, najčešće se radi o slučajevima gde jedno privredno društvo avansno uplati sredstva na osnovu lažnih prikaza ispunjenja ugovora (npr. lažno predstavljanje posedovanja dozvola, zaliha, opreme i sl.), a zatim trpi finansijski gubitak.

Izvršilac ovog krivičnog dela može biti samo lice koje deluje u okviru subjekta privrednog poslovanja – bilo kao zaposleni, odgovorno lice ili čak eksterni saradnik koji deluje po ugovoru u ime tog subjekta. To znači da učinilac mora imati status subjekta koji ''radi za'' ili ''u ime'' privrednog društva. Na primer, izvršilac može biti komercijalni direktor koji, znajući da firma neće izvršiti obavezu, lažno prikazuje kupcu da će isporuka biti izvršena u roku, i tako navede drugu stranu na plaćanje. Suština je da lice koristi organizacionu strukturu pravnog lica kao sredstvo za izvršenje prevare.

Subjektivni element ovog dela čini direktan umišljaj. Učinilac mora znati da prikazuje neistinite činjenice ili da održava zabludu, i mora hteti da time sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist. U sferi privrede, često se javlja pitanje gde prestaje poslovni rizik, a počinje krivična odgovornost.

Na primer, ako neko zaključi ugovor znajući da firma ima trenutnu nelikvidnost, ali s realnim osnovom da će prihodovati pre dospeća obaveze, reč je o poslovnom riziku. Međutim, ako se od početka zna da prihodi ne postoje niti su očekivani, a partner se dovodi u zabludu kako bi uplatio sredstva, onda postoji umišljaj u smislu člana 223. KZ.

Za postupanje po krivičnoj prijavi za ovo delo nadležno je Više javno tužilaštvo – posebno Odeljenje za suzbijanje korupcije. Ova nadležnost proizlazi iz člana 2, stav 1, tačka 4 Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije.

Krivično delo prevare u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. KZ Republike Srbije predstavlja važan institut zaštite privrednog prometa i poverenja među poslovnim partnerima. Njegova suština je u tome što kombinuje klasične oblike prevare sa specifičnostima poslovnog sveta, u kome se forma zakonitosti može zloupotrebiti radi prikrivanja protivpravne koristi. Srbija, kao zemlja u procesu intenziviranja borbe protiv privrednog kriminala, upravo kroz specijalizovana tužilaštva i kvalitetnija normativa rešenja, pokušava da obezbedi delotvornu reakciju na ovakve pojave. Međutim, u praksi se sve češće javlja potreba da se razgraniči prihvatljiv poslovni rizik od krivičnopravno relevantnog ponašanja – pitanje koje je i pred tužilaštvom i pred braniocima ključno: da li je oštećeno lice zaista bilo obmanuto ili je jednostavno pogrešno procenilo tržišni rizik? Da li se može govoriti o krivičnopravnoj odgovornosti u situacijama kada je prevareni mogao ili morao znati za rizike, ali ih je svesno ignorisao u želji za profitom? I gde tačno leži granica između inicijalno građanskopravnog odnosa koji se naknadno razvija u prevaru i onog koji od samog početka ima obeležja kriminalnog delovanja?

Upravo iz tog razloga, naša advokatska kancelarija na ovo krivično delo ne gleda isključivo kao na instrument krivičnog progona, već pre svega kao pravni mehanizam zaštite interesa naših klijenata, koji se u sinergiji sa civilnopravnim sredstvima (naknada štete, ništavost ugovora, raskid, sredstva obezbeđenja potraživanja itd.) koristi za postizanje pravičnih i funkcionalnih rešenja u složenim poslovnim sporovima. Cilj nije samo kažnjavanje učinioca, već i mitigovanje štete, povraćaj sredstava, zaštita reputacije i prevencija daljeg pravnog rizika. U tom smislu, pravovremeno prepoznavanje elemenata ovog krivičnog dela, kombinovano sa jasnom strategijom, predstavlja ključan korak u zaštiti prava i interesa privrednih subjekata u Srbiji.